Eustahija Arsić (1776–1843) bila je jedna od najznačajnijih žena srpske književnosti i kulture u periodu prosvetiteljstva. Rođena je 14. marta 1776. godine u Irgu (Ireg), u porodici gde je obrazovanje bilo vrednost, a cena znanja visoka. Njeno detinjstvo i mladost protekli su uz učenje više jezika — učila je nemački, rumunski, latinski, italijanski, kao i crkvenoslovenski, što joj je kasnije omogućilo da čita, prevodi i učestvuje u kulturnim kretanjima koja su spajala narode, jezike i ideje.
Njen životni put nije bio lak. Bila je tri puta udavana i svaki put je preživljavala i lične i društvene izazove. Prvi brak sklopio se u mladosti, drugi u bogatstvu, treći sa Sava Arsićem, plemićem i društveno uvaženim čovekom u Aradu, mestu gde će Eustahija provesti veći deo svog stvaralaštva. Upravo je nakon trećeg braka započela intenzivnija književna aktivnost — strukturisana, promišljena i vidno obojena idejama prosvetiteljstva.
Kao spisateljka, Eustahija je objavila nekoliko dela koja se nalaze na raskršću poezije i proze, moralnih ogleda i etičkih saveta. U svojim tekstovima često govori o obrazovanju, o plemenitosti u čoveku, o ulozi porodice i društva, ali i o potrebi da žene dobiju mesto i glas u javnom životu. Njena dela su mirna, prefinjena, ali direktna — bez pritisaka, bez preterane glamuroznosti, već sa jasnim namerom: da uspostavi most između tradicije i novih ideja, između starih moralnih običaja i potrebe za promenom.
Pored sopstvenog pisanja, veliki deo Eustahijinog doprinosa je bio kao pokroviteljke pismenih ljudi i književne zajednice. U Aradu je organizovala salon — prostor susreta i razmene misli — gde su se okupljali intelektualci, prevodioci, drugi spisatelji. Njena kuća je služila kao čitaonica, kao tačka gde bi neko mogao da dođe, pročita, razmisli, razmen
i knjigu, i najvažnije — bude saslušan. Podržavala je prevođenja, objavljivanja dela drugih, i na taj način pomogla da se ideje prosvetiteljstva šire i u srpskom jeziku.
Eustahija Arsić je preminula u Aradu 17. februara 1843. godine, ali ostavljanje njeno delo nije nestalo. Postala je prva žena-član Matice srpske, jedne od najstarijih srpskih naučnih i kulturnih institucija, i doprinela je da se žensko autorstvo shvati kao nešto važno i vredno. Njene knjige, saveti, prevodi i moralna razmišljanja ostaju kao primer da je moguće, čak i u vremenima ograničenja, održati glas, misao i slobodu izbora.
